Očaj je suprotno od ljubavi

Nedavno me draga prijateljica pitala-daj neku preporuku za knjigu, brzo ćemo na more. Rekla sam joj-čitam nešto senzacionalno, uskoro će recenzija.

I evo ga. Ali ne znam od kud da počnem. Jer malo je reći da je senzacionalno...

Imam u ruci knjigu godine, roman koji definitivno ulazi u mojih top 5. Po mnogočemu. Prvo i najvažnije, stil pisanja irske književnice Eimear McBride, to je svijet za sebe. Toliko nešto novo, moderno, nema interpunkcija, dijaloga, često ne znaš tko što govori... Sve ono kako su nas upozoravali da ne pišemo (btw, čak su joj romani u startu bivali odbijeni od strane izdavača zbog sasvim neobičnog, ne komercionalnog stila koji ona,na zahtjev izdavača, nije željela mijenjati). Obožavam žene koje su svoje, koje guraju ono u što vjeruju bez da ih se može obeshrabriti.

Prvih par stranica ove knjige si misliš-bogte što je ovo?! Pa skoro odustaneš jer si misliš-ona se zajebava. A kad ono...

Neki potpuno novi svijet u koji sam se skroz na skroz zaljubila.

Radnja romana? E da. Tu bi vam svašta mogla reći. Ali reći ću to ovako-ako si čistunac, ako ti je sex nešto o ćemu teško promišljaš i sa zadrškom radiš, ako ti je mučno čitati o traumama koje ono najgore, izopačeno roditeljstvo može učiniti, ako imaš predrasuda prema različitim ljubavima, ako nisi otvoren... Ovaj roman onda nije za tebe.

Teme o kojima McBride piše su surove, bolne, ali toliko ljudske i iskrene. Ona se usudila i to na kakav način. Bože dragi. Kažem vam, zaljubila sam se u ovu knjigu. Uvela me duboko, duboko, učinila da mi duša zadrhti kroz svaku novu rečenicu. Ako ste spremni, otvorene duše, uronite u Manji smo boemi.

'Vidim sada,i večeras tako jasno, da je očaj suprotno od ljubavi.'

I javite mi da li ste ostali ravnodušni. Ja nisam već danima.