Zvala me neki dan da ima karte za Spalata, da hoću li ju voditi. Kakvo je to pitanje, govorim materi, bit će to naša večer.
I bila je. Otac nas je dobacio do Lisinskog, nas dvije sređene, da vam je bilo vidit, a tek radosne... Ušle unutra šoto braco, vadi mater karte, daje ih meni, kaže-pročitaj koji smo red. Ma ne mogu mama, nemam očale. Gleda me, govori da na momente zaboravi da ima ćer u pedesetima.
Bila je to za nju večer nostalgije. Redale su se pjesme, sve nešto u molu, melankolija teška. Malo me držala za ruku, malo gladila po leđima, oči pune suza kad je Tedi pričao o Splitu svoje (njezine) mladosti.
Pa krene Picaferaj, šapće mi na uho, dani su to bili druženja s Oliverom i njegovim Dupinima, puno dobrih muzičara, dobrih ljudi je Split imao tada, a ima i sada. Znate, mater je bila zgodna za poludit, hodala s gitaristom Magazina koji je to još uvijek, partijala sa svim facama Splita, živila život punog srca. Nešto slično i ja pokušavam, da jabuka ne pade daleko od stabla, ako me razumijete?!
I tako, malo sam se i ja rascmoljila kad smo uglas zapjevali Dalmatinska lipa pismo moja, onaj tekst;
Štuješ povist, zemju roda moga,
Uzoritu svak te sluša rado,
Tepliš dušu, i lagodiš srcu,
Intrigaješ, i staro, i mlado
Pismo mora, kamena i škoja,
Dalmatinska lipa pismo moja
Prođi noćas pjacon, i kaleton,
Zapivaj mi srcon, i dišpeton.
A da ste vidili tek mater na Dalmatino povišću pritrujena. Zna sve one teške lirikse koje možda ni Tedi bez pomoći ne zna. Uglavnom lijepo smo se ispjevale s punim Lisinskim, svaka čast Spalatu na 2 ipo sata emocije i na plovidbi nekim morem sjećanja. Ispunjene duše mater sam spakirala u taxi, poljubila za laku noć, a ja s Marićem, koji je strpljivo čekao ispred ulaza, produžila do Routea, da isplešemo zakočeno tijelo na AC/DC hitove (totalni fusion) i nazdravimo svim materama i ćerama svita
