"Bojiš li se?"
A on je rekao "Da, ali prijat će mi malo mira i tišine. To možeš napisati na mojoj nadgrobnoj ploči."
Tada se Estelle toliko smijala da mu je posve zaslinila jastuk. Kad ju je napustio, plakala je tako silovito da nije mogla disati. Tijelo joj poslije toga više nije bilo isto, nekako se nagužvala i poslije se više nikad nije sasvim ispravila.
"On je bio moja jeka. Sad sve radim tiše nego prije", rekla je ostalim ženama u plakaru".
Čovjek bi pomislio da su Tjeskobni ljudi mog ljubimca Fredrika Backmana ljubavni roman. Ma kakvi.
Iako tu ima ljubavi. Ali ima i satire, pregršt satire tako da se uloviš kako se smiješ na glas.
Drago mi je da još uvijek nisam pročitala sve Backmanove knjige jer kad dolovim neku koju nisam, srce mi zaigra.
Tjeskobni ljudi su mi ispočetka teže išli jer sam mislila-nije ovo tipičan Backman, nije mi po guštu. A onda...
Kratki sadržaj neću pisati. Samo ću vam reći da je totalno otkačen i iznenađujuć.
Nema ništa bolje nego kada te roman iznenadi.
Zato treba dati priliku, rekao bi moj Marić. Ponekad bude i razočaravajuće, ali kad je iznenađenje pozitivno, jao koje veselje.
Sto puta sam napisala koliko volim Backmanovo pisanje. Rijetko tko od ove suvremene ekipe književnika koje čitam, uspijeva preliti toliku mudrost, suptilnu duhovitost, a da ti opet stranice klize s takvom lakoćom kao da čitaš chick lit.
On je jedan genijalac, njegova inteligencija i sposobnost pričanja priča je ogromna.
Čitajte Backmana, poklanjajte ga. Teško da se ikome neće svidjeti.
