Toliko toga čovjek preživi i opet gura dalje. I kad pomisli 'ovo je kraj' ne mogu više, iznenadi samog sebe. Ali da li je to potrebno baš uvijek?!
Jednom sam imala jednog muškarca, volio me na svoj način, ali je puno više volio sebe. Dok me mučio svojim narcis-manipulativnim bićem, a ja sam ga molila da ne bude tako bešćutan, objašnjavala mu kako ne mogu više, uz podsmjeh mi je odgovorio-ma možeš ti još puno toga podnijeti.
Bio je to ono što kažu waka-up call. Zapitala sam se zašto si to radim?! Zašto mi je važniji od sebe same.
Tužno je što često taj 'call' ignoriramo. Opravdavamo. Mislimo da je za dobrobit drugoga, negirajući sebe. Zašto smo si pobogu umislili da smo majke Tereze?!
Ponekad, u tom moru žrtvovanja i podnošenja treba odstupiti, treba progutati nastojanje i odustati. Ne moraš se nikome dokazivati, pa niti sebi, ništa i nikoga prepravljati. Moraš samo preživjeti. A to te ne uče. To ti nisu usadili. Samo borba se prizna. Pogotovo ako si rogata.
Toliko smo željni dokazivanja da prihvaćamo svaku rundu kao da je pitanje opstojnosti. A često nije. Često je samo put prema poništenju. Svog bića, svog jastva, svog mira.
Baci ručnik u ring i odstupi. Nije sramota nego hrabrost.
