Koliko ludila nam je prihvatljivo?!

Nedavno sam vam pisala o Delphine de Vigan, moćnoj ženi francuske književne scene koja tako oštro secira sve što se u društvu smatra pomaknutim i neprihvatljivim. U prošlom romanu koji me pošteno uzdrmao, pisala je o dvanaestogodišnjem dječaku koji biva izgubljen između roditelja kojima je rastava braka,a ne dijete, primarni fokus. Psihološki fantastično ova spisateljica nudi nekoliko pripovjedačkih kuteva kako bi dobili širu, a ne samo uskogrudnu, sliku teške priče. Osvojila me.

Znala sam da će Ništa se ne opire noći, nagrađivani roman koji je ujedno u Francuskoj godinu dana bio najprodavaniji roman, ostaviti još gorči okus jer je to priča o autoričinoj majci izgubljenoj u svom ludilu, o jednoj mnogobrojnoj obitelji koja je (kao i sve druge, nemojmo se zavaravati) prepuna tajni i različitih poimanja stvarnosti, o odnosu s majkom od malih nogu do njenog samoubojstva, protkanog teškom borbom prihvaćanja mentalne bolesti i mirenja sa sudbinom.

De Vigan se maksimalno ogolila, nakon njene autobiografske proze ništa u obitelji, sigurna sam, nije bilo isto, ali eto, njoj je pisanje poklonilo spokoj, pružilo odgovore i oslobođenje, sve ono što pisanje pruža svima koji kroz pisanje sebe odrađujemo.

Dirljivo, snažno. Da se opet zamislimo koliko ludila je nama prihvatljivo, s koliko toga pomaknutog smo sposobni koračati kroz život.

Prijateljica Lidija Šneler rekla mi je da ću ovaj roman jako ćutiti. O da.

'Pisati o svojoj porodici ne sumnjivo je najbolji način da se sa njom posvađate.'