Ponekad odustani

Toliko toga čovjek preživi i opet gura dalje. I kad pomisli 'ovo je kraj' ne mogu više, iznenadi samog sebe. Ali da li je to potrebno baš uvijek?!

Jednom sam imala jednog muškarca, volio me na svoj način, ali je puno više volio sebe. Dok me mučio svojim narcis-manipulativnim bićem, a ja sam ga molila da prestane, da ne mogu više, rekao mi je uz podsmjeh-ma možeš ti puno toga još podnijeti.

Bio je to ono što kažu; waka-up call.

Ali često taj call ignoriramo. Opravdavamo. Zašto je to tako?!

Ponekad, u tom moru žrtvovanja i podnošenja, treba odstupiti, treba progutati hrabrost i odustati. Ne moraš se nikome dokazivati, pa ni sebi. Moraš samo preživjeti. A to te ne uče. To ti nisu usadili. Samo borba se prizna. Pogotovo ako si rogata.

Toliko smo željni dokazivanja da prihvaćamo svaku rundu kao da je pitanje opstojnosti. A često nije. Često je samo put prema poništenju. Svog bića, svog jastva, svog mira.