Sretne li smo mi koje se imamo

Zvala me neki dan da ima karte za Spalata, da hoću li ju voditi. Kakvo je to pitanje, govorim materi, bit će to naša večer.

I bila je. Otac nas je dobacio do Lisinskog, nas dvije sređene, da vam je bilo vidit, a tek radosne... Ušle unutra šoto braco, vadi mater karte, daje ih meni, kaže-pročitaj koji smo red. Ma ne mogu mama, nemam očale. Gleda me, govori da na momente zaboravi da ima ćer u pedesetima.

Bila je to za nju večer nostalgije. Redale su se pjesme, sve nešto u molu, melankolija teška. Malo me držala za ruku, malo gladila po leđima, oči pune suza kad je Tedi pričao o Splitu svoje (njezine) mladosti. Pa krene Picaferaj, šapće mi na uho, dani su to bili druženja s Oliverom i njegovim Dupinima, puno dobrih muzičara, dobrih ljudi je Split imao tada, a ima i sada. Znate, mater je bila zgodna za poludit, hodala s gitaristom Magazina koji je to još uvijek, partijala sa svim facama Splita, živila život punog srca. Nešto slično i ja pokušavam, da jabuka ne pade daleko od stabla, ako me razumijete?!

I tako, malo sam se i ja rascmoljila kad smo uglas zapjevali Dalmatinska lipa pismo moja, onaj tekst;

Štuješ povist, zemju roda moga,

Uzoritu svak te sluša rado,

Tepliš dušu, i lagodiš srcu,

Intrigaješ, i staro, i mlado

Pismo mora, kamena i škoja,

Dalmatinska lipa pismo moja

Prođi noćas pjacon, i kaleton,

Zapivaj mi srcon, i dišpeton.

A da ste vidili tek mater na Dalmatino povišću pritrujena. Zna sve one teške lirikse koje možda ni Tedi bez pomoći ne zna. Uglavnom lijepo smo se ispjevale s punim Lisinskim, svaka čast Spalatu na 2 ipo sata emocije i na plovidbi nekim morem sjećanja.

Ispunjene duše mater sam spakirala u taxi, poljubila za laku noć, a ja s Marićem, koji je strpljivo čekao ispred ulaza, produžila do Routea, da isplešemo zakočeno tijelo na AC/DC hitove (totalni fusion) i nazdravimo svim materama i ćerama svita